Ukoliko ste te sreće da radite baš ono što zaista volite i dalje vam je potreban odmor!
Da, i od posla koji volite ćete se umarati. Ne samo da nije tačan gore naveden mit, već je vrlo opasan jer implicira da ako radite to što volite onda možete da radite još više, uvek, jer ne treba vam odmor kad zapravo ne radite! A onda dolazimo do teme hronične iscrpljenosti, odnosno sindroma sagorevanja.
Realnost Sindroma Sagorevanja
Svetska Zdravstvena organizacija je 2019. godine uvrstila Sindrom sagorevanja u zvaničnu klasifikaciju bolesti kao fenomen koji se javlja u profesionalnom kontekstu, i nastaje kao rezultat hronične izloženosti stresu, kojim nije upravljano na adekvatan način.
O nastanku sindroma sagorevanja, sa pravom se piše u kontekstu toksičnog radnog okruženja i sistemskih propusta u organizacionom kontekstu. Istraživači, poput Christina Maslach, ističu da sindrom sagorevanja nastaje kada postoji neusklađenost osobe i zahteva posla.
Šest strateških oblasti neusklađenosti osobe i zahteva posla koje dr Maslach navodi su:
- OBIM POSLA/OPTEREĆENOST – preveliki zahtevi posla spram premalo resursa
- KONTROLA – nedostatak kontrole i autonomije u odlučivanju i načinu rada
- NAGRADA – nedovoljno nagrađivanja kroz socijalno priznanje, pohvale, povišice, bonuse, …
- ZAJEDNICA – nedostatak podrške i sigurnosti u timu, sa saradnicima, klijentima i nadređenima
- PRAVEDNOST – odsustvo pravednosti i fer tretmana; nejednakost primene procesa i diskriminacija
- VREDNOSTI – konflikt ličnih i kompanijskih vrednosti, nejasnoća smisla (Zašto sam tu?)
Strast prema poslu kao faktor rizika
Ono o čemu se manje govori ili se pogrešno prikazuje, jeste i scenario u kome radite to što volite, imate snažan doživljaj svrhe i smisla, imate autonomiju, ali opet možete na kraju dana biti iscrpljeni. Današnji post pišem inspirisana iskustvom svojih klijenata, a pišem i iz ličnog iskustva. Zaista radim to što volim i vidim smisao u tome, ali to me nije poštedelo od skorog uletanja u ozbiljno sagorevanje prošlog proleća. Sećam se da sam bila ljuta na sebe, tužna, razočarana, jer ako si sam svoj gazda, ukoliko si iscrpljen, jasno je ko je odgovoran za to.
E sad da povučemo ručnu, malo konsultujemo nauku i zamenimo osuđujući ton, sa dobronamernim.
Istraživanja pokazuju da sindrom sagorevanja možete iskusiti u bilo kojoj životnoj dobi, nevezano za industriju u kojoj radite. Postoje sektori i pozicije koje su pod većim rizikom, a to su pomažuće struke poput lekara, medicinskog osoblja, zatim aktivisti i nevladin sektor, učitelji i nastavnici, zaposleni na izvršnim funkcijama i lideri koji su vođeni snažnom misijom.
Kada volite to što radite, pasionirani ste povodom svog posla i u tome imate jak doživljaj svrhe i smisla, pod povećanim ste rizikom od sagorevanja.
Kada sam ovo prvi put pročitala, moram priznati osetila sam olakšanje povodom svog iskustva, ali sam istovremeno i ostala zbunjena. Zvučalo je kontradiktorno, jer pasioniranost prema poslu jeste faktor koji utiče na to da svoj rad doživljavamo smislenim, što povećava stepen našeg zadovoljstva poslom i utiče na nivo angažovanosti.
Postavlja se pitanje: Kada strast prema poslu prestaje da bude zaštitni faktor i postaje faktor rizika?
Nalazi istraživanja koje navodi Jenifer Moss u svom HBR članku sugerišu ukoliko harmonična strast prema poslu, počne da prerasta u opsednutost poslom, gubi se mogućnost postavljanja granica i balansa između poslovnog i privatnog.
Kod harmonične strasti prema poslu osoba fleksibilno pristupa zadacima, zadržava doživljaj kontrole a poslovna angažovanost čini važan, ali ne i jedini aspekt ličnog identiteta. Harmonična strast prorate u opsesiju onda kada svoj rad, profesiju i poslovnu poziciju počnemo da doživljavamo kao jedini i najvažniji aspekt svog identiteta i ličnog vrednovanja. Javlja se unutrašnji poriv koji tera osobu da se radno angažuje i onda kada ne mora, van radnog vremena, na uštrb odmora i drugih vrednosno važnih aspekata života – porodica, prijatelji, zabava, sport itd.
Dakle harmonična strast prema poslu doprinosi osećaju zadovoljstva i ispunjenosti na poslu i predstavlja zaštitni faktor u prevenciji sindroma sagorevanja. Ukoliko strast prema poslu preraste u opsednutost, ona postaje mač sa dve oštrice. Rečima Jenifer Moss:,,To je kao da ste u komplikovanoj ljubanoj vezi, u jednom trenutku je uzbudljivo, strastveno i angažujuće, a drugom trenutku postaje opterećujuće, iscrpljujuće i treba vam pauza od svega.’’ Opsesivno bavljenje poslom stvara unutrašnji konflikt u osobi, posao ne samo da više ne pričinjava zadovoljstvo već postaje izvor stresa i negativnih emocija. Tada opada produktivnost i fokus u poslovnim zadacima, a ujedno je izražen i osećaj krivice, jer zapostavljamo druge važne životne uloge i aktivnosti.
Šta treba imati na umu i kada radite to što volite?
Na tragu svega što je rečeno, evo par preporuka šta pomaže da harmonična strast ipak ne sklizne u opsesiju.
- Odustanite od obrasca da ste uvek uključeni oko posla– odgovaranje na mail, notifikacije, rad po ceo dan. Dobro postavljanje granica je čin NESEBIČNE brige o sebi. Važno je reći NE i tražiti pomoć. Važno je da pravimo pauze i imamo vreme za odmor čak i kad radimo to što volimo.
- Problem sagorevanja u organizacijama zahteva sistemska rešenja i nikako nije samo lična odgovornost zaposlenih. Ukoliko ste lider budite dobar primer postavljanja granica i svojim ponašanjem modelujte dobar balans poslovnog i privatnog. Isto tako na poziciji lidera brinite o svojim kolegama i o sebi – uočite eventualni pad motivacije i angažmana, simptome iscrpljenosti i preopterećenosti i reagujte predlogom sistemskih rešenja.
- Odredite svoj lični tempo napretka i razvoja, bez neadekvatnih poređenja sa već iskusnim ekspertima u poslu i biznisima koji postoje godinama. Važno je izdvojiti dovoljno vremena za ličnu samorefleksiju. Kako reče John Dewey ,,Mi ne učimo iz iskustva, već iz refleksije o ličnom iskustvu’’. Vreme za samorefleksijuje je od neprocenjive važnosti.
- Socijalna podrška je veoma važna. Ojačavanje lične mreže podrške predstavlja protektivni faktor u borbi protiv sagorevanja. Podrška mentora i koučing su od velike pomoći. Pored toga, želim da naglasim važnost peer umrežavanja. Povezivanje sa kolegama koji su na sličnom stupnju razvoja donosi razmenu sličnih izazova, podelu dobrih praksi koje su nam po znanju i ekspertizi bliže i samim tim primenljivije.
Kada radite ono što volite oprez, jer ukoliko primetite da vas posao koji volite potpuno obuzima, postaje više nalik opsesivnoj ljubavnoj vezi posle koje ne ostaje snage ni za šta drugo, preterali ste. Kakav god da je posao, neizostavno je vreme za odmor i druge životne sfere.
Umesto zaključka, divan citat Kelly G Wilson o važnosti samosaosećajne refleksije, i održavanja unutrašnjeg kompasa, koji navodim u originalu:
„Some days, some moments, we will be well oriented within that pattern (of living by our values). Other days, other moments, we’ll find ourselves at odds with our value. In that moment, the moment in which we notice that we’re out of alignment with our value, can we pause, notice our dislocation and gently return? It’s difficult to imagine a value of any magnitude that will not involve a lifetime of gentle returns.“ Kelly G Wilson (2008) Mindfulness for Two p70
