Sindrom sagorevanja nastaje kao rezultat hroničnog stresa na poslu kojim nije upravljano na adekvatan način. SZO je sindrom sagorevanja uvrstila u svoju zvaničnu klasifikaciju, ne kao medicinsko stanje, več kao fenomen koji utiče na zdravlje i blagostanje ljudi. Sindrom izgaranja prepoznajemo po tri ključna aspekta:
- Iscrpljenost – emotivni, psihički i kogtivni zamor – Ne mogu više!
- Negativizam i cinizam – negativan stav prema poslu, pojava hostilnog stava prema kolegama i manjak angažovanosti oko posla – Daj da odradim samo koliko moram i bežim odavde!
- Pad produktivnosti i lične efikasnosti – često se javlja narušena slika o sebi, doživljaj nekompetentnosti i nedostatka samopouzdanja – Nisam ja za ovo!
Biti izdržljiviji kanarinac u rudniku!
Često se u poslovnom kontekstu može čuti pogrešan narativ, kako osoba treba da ojača, da postane psihološki otpornija na toksične uslove. To je potpuna zamena teza. Pre pojave modernih tehnologija, postojala je praksa u rudnicima da se u kopove spuštao kavez sa kanarincem. Ptica je bila svojevrsni signal za opasnost. Kada bi se ptica uznemirila i imala problem sa disanjem i funkcionisanjem, to je bio znak da se povećala količina toksičnih gasova, postaje opasno i treba napustiti rudnik. Dr Christina Maschlach je u svom sjajnom govoru upravo iskoristila metaforu kanarinca da objasni da sindrom izgaranja nastaje kada radno okružeje postaje toksično. Fokus tada treba da bude kako unaprediti sistem. Rešenje NIJE da pokušavate da ,,očeličite” kanarinca da diše na škrge.
Šta je ono što je ipak korisno da kanarinac poseduje?
Efikasna borba protiv sindroma izgaranja zahteva sistemski pristup – izgradnja psihološki bezbedne atmosfere, zamena kompetitivnog odnosa, odnosom saradnje i podrške, sistemski pristup upravljanja ljudima i timovima. Ono što na individualnom nivou kanarinci ipak mogu to je jačanje postavljanja granica.
Rečima Nedre Glover Tawwab:,,Granice su očekivanja i potrebe koje ti pomažu da se osećaš bezbedno i prijatno u odnosu sa drugima.” Dakle da bismo mogli uspešno da postavimo granice u interpersonalnim odnosima, važno je da imamo svest o svojim emocionalnim potrebama kao što su potreba za autonomijom, prihvatanjem i pohvalom, sigurnošću, predvidivošću i potrebom da nas drugi vide kao kompetentne i sposobne. Te emocionalne potrebe su univerzalne i nama ljudima jednako važne za našu dobrobit kao i fiziološke potrebe: da jedemo, spavamo, unosimo vodu i imamo sklonište.
Čemu služe zdrave granice?
Uspešno postavljanje granica odraz je brige o sebi. Pomoću jasnih granica saopštavamo svoje potrebe, prenosimo poruke o prihvatljivom i neprihvatljivom ponašanju. Na osnovu njih znamo šta možemo da očekujemo u nekom odnosu i one nas štite od iscrpljivanja.
Posledice koje nastaju usled nemogućnosti da adekvatno postavimo granice su ozlojeđenost, frustracija, izbegavanje ili nestajanje iz odnosa, prokrastinacija, izbegavanje obaveza, ogovaranje, jadikovanje. Česta posledica je i iscrpljenost koja nastaje delom i zato što ne umemo ili ne možemo da kažemo NE, da odbijemo, ili tako što imamo obrazac samožrtvovanja- druge i njihove potrebe i očekivanja stavljamo na prvo mesto.
Zašto je teško da postavimo granice?
Neprijatno je da postavimo granicu, pogotovo je neprijatno ukoliko treba da promenimo stav i kažemo NE za nešto što smo najpre prihvatili. Ljudska bića imaju tendenciju da preterano razmišljaju i predviđaju potencijane negativne scenarije. Plašimo se osude, odmazde i odbacivanja, a to zvuči ovako: ,,Misliće da sam nekolegijalna”; ,,Ispašću sebičan”; ,,Shvatiće lično, razbesneće se”; ,,Uskratiće mi unapređenje i povišicu ako odbijem”.
Ako se pitate zašto nam je toliko neprijatno da kažemo NE, čak i kad realno negativnih posledica ne bi bilo, istraživanja pokazuju da naš mozak ne pravi razliku između odbijanja i fizičkog bola. Psihološkinja Naomi Eisenberger je organizovala istraživanje u kom su ispitanici igrali virtuelnu igru, dok im je za to vreme merena moždana aktivnost fMRI skenerom. Tokom igrice, učesnici eksperimenta su u jednom trenutku prestali da dobijaju loptu od svoja dva virtuelna saigrača – avatara. Igrica je bila programirana tako da u jednom momentu isključi ispitanika. Istraživanje je pokazalo da su učesnici koji su doživeli najveći stepen emotivnog distresa povodom odbacivanja imali i najvišu aktivnost centara u mozgu koji su zaduženi da detektuju bol. Drugim rečima socijano odbijanje aktivira iste moždane regije koje se aktiviraju i prilikom fizičke povrede i tako kreiraju doživljaj bola.
Teškoće u postavljanju granica mogu imati koren i u ranim razvojnim iskustvima. Kada roditelji ili primarni staratelji verbalno i svojim ponašanjem nisu adekvatno odgovarali na emotivne potrebe ili su manipulisali osećajem krivice svaki put kada dete pokuša da izdejstvuje svoju autonomiju. Nekada roditelji svojim ponašanjem mogu dati loš primer da stalno treba da se žrtvujemo, udovoljavamo drugima i stavljamo svoje potrebe na poslednje mesto. Nekada je obrazac potčinjavanja naučen u porodici, jer je bilo adaptivnije da se popusti pred autoritarnim stavom nego da se trpe uvrede, omalovažavanja i strahuje od odmazde. Vrlo često taj internalizovani kritikujući i osuđujući roditeljski glas i u odraslom dobu postavlja nerealna očekivanja, onemogućava vreme za odmor i gura osobu u iscrpljivanje. Nemogućnost da postavimo zdrave granice može nastati i kasnije u odraslom dobu ukoliko smo hronično bili izloženi zlostavljanju u partnerskom odnosu ili poslovnom okruženju.
Koristan okvir kako da kažeš NE i brineš o sebi
- Prvi korak je prepoznavanje – Prati sebe i prepoznaj nemir u svom telu
- Drugi korak je definisanje – Odgovori na pitanje koja je moja potreba narušena? (nemam dovoljno autonomije; neću imati dovoljno vremena da se odmorim; moj rad neće biti vrednovan; ovaj zadatak nije u skladu sa mojim ličnim vrednostima)
- Izgovaranje – Reci naglas bez pravdanja i bespotrebnog objašnjavanja (Mogu ostati najviše pola sata posle radnog vremena; Ne proveravam elektronsku poštu kad sam na odmoru; Ne želim da idem na piće posle posla, želim da se posvetim porodici; Treba mi pomoć zbog velikog obima posla; Neću moći da ti pomognem, iako želim, jer već pomažem na drugom projektu)
- Doslednost – postavljanje granica je proces, i neretko ćeš svoju poruku morati ponoviti više puta pogotovo ukoliko su sagovornici navikli da na sve pristaješ. Poruka za tebe – Izdrži legendo!
Ukoliko ,,bilduješ” svoj kapacitet da kažeš ne i postaviš granice naoružaj se strpljenjem, prepoznaj kada nisi ok sa zahtevom koji ti je upućen. Suzdrži se od impulsa da odmah automatski odgovoriš i uzmi vreme da promisliš. Imaj na umu dugoročnu perspektivu i lične resurse – ne kreiraj više obaveza, nego što imaš vremena.
Rečima Brene Brown: Biraj nelagodnost, a ne ozlojeđenost 😉
Zapamti i ,,kanarinci” su samo ljudi, ne diši na škrge, izađi na svež vazduh.
